Milicin početak života je bio vrlo težak. Mlada Srpkinja je uz podršku DIMAK-a mogla da se obrazuje i da kroz psihološko socijalne ponude krene novim putem. Ona u međuvremenu savetuje decu i mlade u teškim životnim situacijama. Takođe piše pesme o svojim iskustvima i osećanjima. Ovde ona izveštava o svom impresivnom preokretu.

Pre nekoliko godina sam još bila u maloletničkom zatvoru. Danas želim da budem uzor. Uzor za sve koji imaju teškoće, ali žele da poboljšaju svoj život. Za moj novi početak sam dobila podršku Nemačkog informativnog centra za migraciju, obrazovanje i karijeru (DIMAK).

Ali da krenem od početka: Moji roditelji su bili zavisnici od droge. Živela sam kod mog dede, dok nije preminuo. Tada sam imala samo 6 godina. Moja tetka je postala moj zakonski staratelj. Kod nje sam međutim bila ljuta i nesrećna. Zbog toga sam se radije vrzmala po beogradskim ulicama.

Sa 11 godina sam pobegla od tetke kod moga oca. On je upravo izašao iz zatvora. Nije međutim hteo da ja budem kod njega. Bila sam očajna i završila sam u jednoj ustanovi za decu bez roditeljskog nadzora.

Pesme na engleskom

CIM mi je osim toga obezbedio dodatni posao u Muzeju Jugoslavije. Tamo radim i danas, uglavnom vikendima.

Iako sam sama naučila jezik, govorim vrlo dobro engleski. Pišem takođe pesme na engleskom. U njima obrađujem moja iskustva. Danas težim mnogim ciljevima i pozitivno gledam u budućnost: Sve me veoma interesuje tako mnogo da ne želim da se vežem samo za jednu stvar.

Naročito rado razgovaram sa stranim posetiocima u muzeju. Moj rad i moj odnos ostavljaju tako jak utisak na rukovodstvo muzeja, da mi je ono poverilo da rukovodim radionicama za decu.

Prijemčivost za decu i mlade

Organizacija GRiG me je osim toga zamolila da savetujem decu. U međuvremenu sam srela mnogo dece koja vode život kakvim sam i ja živela. Vidim kako ona reaguju na moje priče. Velika je stvar kada mladi vide nekoga kao što sam ja. Nekoga ko je sam jednom bio na krivom putu.