Зовем се Вакас Хусаин и имам 26 година. Долазим из Бутранвалиа, малога града у пакистанској провинцији Панџаб. Као младић сам живео заједно са мојом мајком и моје четири сестре. Похађао сам школу и помагао мојој породици у пољопривреди. Мој старији брат је отишао у Грчку, да би тамо радио и кући слао новац. Пошто смо упркос свему увек имали премало за живот, отишао сам 2013. године у Турску, да бих тамо радио. Годину дана сам се бавио разним пословима, између осталог на једној рибљој пијаци, затим сам кренуо за својим братом у Грчку. Пошто сам хтео праву перспективу, отпутовао сам 2015. године даље у Немачку.

Тамо сам нашао посао у једном ресторану и као разносач новина. Тада се моја мајка у Пакистану разболела - 2019. године сам одлучио да се вратим. Пријатељи су ми на срећу препоручили да потражим подршку за мој повратак и реинтеграцију. Потом сам у Немачкој одлазио на саветовање за повратак, где је успостављен контакт са Пакистанско-немачким саветодавним центром за посредовање у проналажењу посла и реинтеграцију (ПГФРЦ) у Лахору.

Размишљао сам о томе да након свог повратка у Пакистан у свом родном граду отворим ресторан или локал за билијар. О обе идеје сам разговарао са мојим саветником у ПГФРЦ-у. Он ми је препоручио да искористим своје искуство и саветовао ми да отворим ресторан. Заједно са саветодавним тимом сам осим тога саставио студију изводљивости, да бих анализирао да ли мој план има изгледе за успех.

Међународна организација за миграцију (ИОМ) је организовала мој повратак, а финансијску подршку сам добио преко програма РЕАГ/ГАРП (Reintegration and Emigration Program for Asylum-Seekers in Germany/Government Assisted Repatriation Program), као и преко програма ЕРРИН, који поспешује оснивање предузећа. У децембру 2019.године сам се вратио у Пакистан.

Нашао сам перфектно место за свој ресторан: један локал у близини брзе саобраћајнице и најважнијег трга у Бутранвалиу. Унајмио сам га. Локал сам покренуо уз финансијску подршку ИОМ-А, својим уштеђеним новцем, као и кредитима мога брата и пријатеља. У мом ресторану брзе хране постоји све од бургера и пице до шаварме. Тренутно имам троје запослених са пуним радним временом.

Имао сам дакле велике наде, али је онда дошла пандемија коронавируса. Влада је убрзо након отварања мог ресторана прогласила локдаун и ја сам морао да затворим ресторан. То је дошло потпуно неочекивано и код мене изазвало стрес и многе страхове. Имао сам финансијске бриге а нисам хтео да изгубим своје запослене и локал. Због тога сам и даље плаћао зараде и закупнину.

За то време сам често имао контакт са ПГФРЦ-ом и тамо похађао обуку за развој пословања. Семинар је био веома информативан и упознао сам путеве за то како да свој ресторан проведем кроз кризу. Увео сам на пример сервис за доставу. На тај начин се мој промет чак повећао.